Rezidba voćaka

REZIDBA VOĆAKA

Rezidba voćaka se izvodi u cilju formiranja uzgojnog oblika, regulisanja rodnosti i podmlađivanja voćaka. Prema vremenu izvođenja rezidba može biti letnja (zelena) i zimska (na zrelo). Mlada stabla se orezuju tako da se prvenstveno formira uzgojni oblik, vodeći računa i o rodnosti, dok se voćke u punom rodu orezuju na način da se održava određena forma stabla i da se dobije pun rod. Osnovni cilj rezidbe je da se na svakoj voćki uspostavi ravnoteža između rodnosti i vegetativnog porasta, ali i da se svetlost dovede do svih delova krune stabla. Rezidba je pomotehnička operacija od koje u velikoj meri zavisi visina i kvalitet roda. Rezidba je stručan posao za koji treba imati odgovarajući nivo znanja i iskustva. Jačina rezidbe zavisi od voćne vrste, starosti voćke, sorte, broja i rodnosti rodnih pupoljaka itd. Mlađa stabla su bujnija i takva stabla se manje orezuju, odnosno voćke koje ne rađaju treba minimalno orezivati jer se rezidbom podstiče novi porast. Kod takvih stabala se ostavlja što je više moguće potencijalnih rodnih pupoljaka. Što je rezidba oštrija, bujnost novog porasta je veća. Stare voćke sa oslabljenim prirastom letorasta ispod 25 cm trebalo bi oštrije orezivati da bi se stablo podmladilo. Neophodno je pridržavati se principa da slabija rezidba ubrzava i povećava rodnost, a oštrija povećava bujnost i usporava rodnost. Horizontalnije letoraste ostavljamo, a vertikalnije ili uklanjamo ili prekraćujemo na patrlje.

ZIMSKA REZIDBA

Jedan od najvažnijih poslova u voćnjaku je zimska rezidba. Voćke se orezuju u vreme biološkog mirovanja, od opadanja lišća do kretanja pupoljaka. Kasnija rezidba nepovoljno deluje na razvoj voćaka. Izuzetno može biti opravdana kod preterano bujnih i nerodnih voćaka kojima treba smanjiti bujnost. Kod voćnih vrsta koje ranije cvetaju i koje mogu oštetiti pozni prolećni mrazevi, kasnija rezidba, posle procene eventualnih šteta, takođe može biti opravdana.

ZELENA (LETNJA) REZIDBA

Zelena rezidba je dopunska mera koja je posebno značajna za bujne sorte voćaka i u savremenim zasadima u gustom sklopu. Zelenom rezidbom se potencira porast mladara koji imaju povoljan raspored u kruni i ne zasenjuju unutrašnjost, a ograničava broj suvišnih koji bi inače zimskom rezidbom morali da se uklone. Zelenom rezidbom se odstranjuju mladari koji se razvijaju neposredno uz vršne mladare primarnih i sekundarnih grana i svi oni koji su bujni a nisu potrebni voćki. Takvi mladari prepoznaju se po tome što izbijaju s gornjih strana grana i bujniji su od ostalih ili izbijaju pod oštrim uglom na vodilici. Ova rezidba prevashodno ima zadatak da obezbedi uslove za obrazovanje rodnih pupoljaka za narednu godinu, ali utiče i na kvalitet plodova u tekućoj vegetaciji. Odstranjivanjem suvišnih mladara odstranjuju se suvišni potrošači vode i hrane, a svetlost i vazduh lakše prodiru u unutrašnjost krune. Zelena rezidba se posebno preporučuje za bujnije sorte jabuka kao što je greni smit. Pozitivni efekti ove rezidbe dolaze do izražaja samo ako se izvede pravovremeno. Voćke se orezuju po završetku aktivnog vegetativnog rasta, obično u drugoj polovini juna i početkom jula. Orezane voćke viškove hraniva koriste za dalji razvitak plodova i obrazovanje rodnih pupoljaka za narednu godinu. Previše kasna zelena rezidba ne daje željene rezultate. Za formiranje uzgojnih oblika zelenom rezidbom potencira se porast željenih mladara od kojih će se formirati osnovne i sekundarne grane, kao i sama produžnica. Obavlja se kada mladari dostignu 5–10 cm, a to je obično u prvoj dekadi maja. Ovom rezidbom odstranjuju se ili zakidaju vrhovi mladara koji se razvijaju neposredno uz vršne mladare osnovnih grana i vodilice, a i bujni mladari koji nisu potrebni za formiranje skeleta.

Rezidba jabuke

Jabuka u rodu se reže prema morfološkim osobinama rodnih grančica, intenzitetu vegetativnog porasta i količini i stanju rodnih pupoljaka. Može se reći da se svaka sorta jabuka orezuje posebno. Pre svake rezidbe treba uraditi analizu potencijalno rodnih pupoljaka. Analizom dobijamo realno stanje rodnosti. Utvrđivanje procentualne zastupljenosti pupoljaka u kojima su cvetni začeci diferencirani vrši se od strane stručnih lica. Pored procentualne zastupljenosti rodnih pupoljaka u kruni, važna je i količina rodnih pupoljaka u kruni koja se procenjuje od stabla do stabla. Bitno je i poznavanje vegetativnog porasta u prethodnoj godini, što se ocenjuje na osnovu dužine letorasta. Normalni rast letorasta je kada su dugački 40–50 cm. Ako je porast intenzivan (jači), treba stabla više opteretiti rodnim pupoljcima, a ako je porast slabiji, treba ostaviti manji broj rodnih grančica da bi stabla ojačala. Da bi se cvetni pupoljci obrazovali u unutrašnjosti krune, neophodno je da ona bude dobro osvetljena. Zbog toga je prvi zadatak rezidbe izbaciti sve izlomljene grane, one koje se ukrštaju i zasenjuju jedna drugu, te na taj način prosvetliti krunu. Nakon toga se proređuju letorasti jer se kod jabuke mora voditi računa o rodu, kako za tekuću tako I za narednu godinu. Rezidbom se mora ostaviti dovoljan broj letorasta da bi se na njima u toku godine formirale kvalitetne rodne grančice koje će doneti rod naredne godine. Ako ih ima mnogo, prorede se i ostave samo one umereno bujne. U donjem delu krune se ostavljaju razvijeniji jednogodišnji letorasti dužine 50–60 cm, dok se u gornjem delu odabiraju kraći – do 40 cm.

Posle prosvetljavanja krune i regulisanja broja jednogodišnjih letorasta, zavisno od količine i stanja rodnih pupoljaka, rezidbom se reguliše njihov broj. Ako je broj pupoljaka sa obrazovanim cvetnim začecima umeren (30–40%), treba skraćivati ili samo prorediti trogodišnje i starije rodne grančice. Ako je rodnih pupoljaka manje, neophodno je sačuvati što više rodnih grančica tj. primeniti slabu (blagu) rezidbu. Ova rezidba primenjuje se i za voćke koje imaju zadovoljavajući broj rodnih pupoljaka s diferenciranim cvetnim začecima, ali je njihov broj u kruni mali. Ako su oba faktora visoka, a porast mali, neophodna je oštra rezidba da bi voćke ojačale. Ako se utvrdi da je broj rodnih pupoljaka u kojima su diferencirani cvetni začeci visok (preko 60%), kao i broj rodnih pupoljaka po stablu, a vegetativni porast normalan, mora se primeniti kratka (oštra) rezidba. Tada se iz osnove izbacuju sve izrođene grančice, a za rod ostavlja dvogodišnje drvo koje je obraslo rodnim grančicama. Dvogodišnje grane se prekraćuju ako se ne primenjuje hemijsko proređivanje plodova, pri čemu broj ostavljenih rodnih grančica na dvogodišnjoj grani zavisi od sorte, razvijenosti voćki, pa i razvijenosti samih rodnih grančica. Ako se vrši hemijsko proređivanje plodova, onda se dvogodišnje grane na skraćuju te takvu rezidbu nazivamo „duga“ rezidba. Ovakvom rezidbom se smanjuje bujnost voćaka i bolje se formiraju cvetni začeci.

Rezidba sper (spur) tipova jabuke

Kod sper tipova rađanja grananje je relativno slabo i zona rađanja se ne udaljava mnogo od osnove skeleta. Sper tipovi nemaju tendenciju premeštanja vegetacije u vršni deo krune i imaju veći deo grana sa slabijim grananjem. Internodije na letorastima su mnogo kraće i zato se na letorastima nalazi znatno više lišća, što prouzrokuje veliko zasenjivanje krune. Rodne grančice su veoma kratke zbog čega su i dobile ime sper.
Pored sper tipova koji su nekada bili vodeći (goldspur, starkrimson, velspur), danas dominiraju spur tipovi crvenog delišesa: red čif, superčif i drugi. Zbog slabe bujnosti, spur tipovi se kaleme na bujnije podloge kao što su M.26 ili MM-160. Karakteristika sper tipova je rano prorođavanje, zbog čega treba voditi računa da se voćke pravilno orezuju od prve godine kako ne bi zakržljale u porastu.

Prilikom rezidbe voćki u rodu, treba voditi računa da se u kruni ne formira isuviše izrođenog drveta. Izrođeno drvo treba redovno izbacivati ili skraćivati, a ostavljati kratke rodne grančice na dvogodišnjim i trogodišnjim granama. Pošto se ovde formiraju kratke rodne grančice na skeletnim granama, pa čak i na produžnicama, treba ih proređivati ili skraćivati kako bi se potencirao vegetativni porast. Primarne ili sekundarne grane treba jače ili slabije skraćivati zavisno od njihove bujnosti i iste proređivati ako zasenjuju unutrašnji deo krune. Kod sper tipova treba voditi računa da stabla ne prerode i u godini sa velikim brojem rodnih pupoljaka treba uraditi oštriju rezidbu tj. treba rodne grančice dobro prorediti ili skratiti. U suprotnom, dobićemo veliku rodnost i sitne plodove, a ujedno i alternativno rađanje.

Rezidba kruške

Sorta kruške određuje jačinu rezidbe. Glavni nosioci rodnosti kod većine sorti kruške (vilijamovka, trevuška, klapovka, kaluđerka, moretinijeva rana i druge) su dvogodišnje grane koje su obrasle naboritim i prstastim, ređe vitim rodnim grančicama. Kod ovih sorti mora se svake godine ostaviti jedan broj umereno bujnih letorasta koji će se u toku godine pripremiti za rod. Ako je uspostavljena ravnoteža između rodnosti i vegetativnog porasta, onda se svake godine uklanja drvo koje je dalo rod, a ostavlja novo. Koliko će se rodnih pupoljaka ostaviti na dvogodišnjoj grani, zavisi od sorte, stanja i količine pupoljaka, kao i od intenziteta porasta. Ako dvogodišnja grana na vrhu ima po nekoliko dužih ili kraćih letorasta, onda znači da su te grane vitalnije i da se na njima može ostaviti veći broj rodnih pupoljaka. U slučaju da dvogodišnje grane nemaju na vrhu razvijene letoraste, to je znak da nisu dovoljno vitalne i na njima bi trebalo ostaviti manji broj pupoljaka. Kod sorti iz ove grupe (pogotovo kod vilijamovke) na jednogodišnjim letorastima često se obrazuju postrani rodni pupoljci po celoj dužini ili pri vrhu i ukoliko ima dosta takvih grančica, onda se mora uraditi oštrija rezidba. Vilijamovka, kaluđerka, moretinijeva rana, pakhams trijumf i većina drugih sorti krušaka zahtevaju srednje dugu rezidbu. Na dvogodišnjem drvetu ostavlja se 4–6 rodnih grančica odnosno pupoljaka. Pri uzgoju ovih sorti treba obratiti pažnju na jednogodišnje letoraste koji često pri vrhu obrazuju rodne pupoljke. Ako ih ima mnogo, uklanjaju se, a ako ih je malo, ostave se. Kod sorti fetelova i boskova bočica na dvogodišnjem drvetu se ostavlja 6–8, a na kratkim grančicama 1–2 pupoljka.

Neke sorte krušaka rode na kratkim rodnim grančicama koje se nalaze na starijim granama, pa čak i na produžnicama (kleržo, junska lepotica). Rezidba sorti iz ove grupe sastoji se u kontrolisanju vršnog prirasta i usmeravanju vode i hranljivih materija u niže delove skeletnih grana. Ukoliko je vršni rast izraženiji, onda se vrhovi takvih grana prevode na jedan niži bočni letorast, a ako je vršni porast neznatan, takve grane treba prekraćivati na starije drvo kako bi se izazvao novi porast. Takođe, starije rodne grančice iz unutrašnjosti krune trebalo bi povremeno skraćivati ili proređivati, a svaki mladi porast u donjem delu krune prekraćivati da bi dobili nove mlade poraste.

Sorte zimska dekantkinja ,krasanka, junska lepotica i junsko zlato obrazuju kratko i obrastajuće rodno drvo koje na sebi nosi rodne pupoljke. One se odlikuju velikim obrazovanjem rodnih pupoljaka u toku godine. Krasanka ne podnosi kasnu rezidbu. Ova sorta, kao i sorta zimska dekantkinja, traže kratku odnosno oštru rezidbu. Ako je broj rodnih pupoljaka sa diferenciranim cvetnim začecima veliki, ostavljaju se najviše dva rodna pupoljka, a ako je slabiji, 3–4 pupoljka na dvogodišnjoj rodnoj grani. Na kratkom rodnom drvetu ostavlja se po jedan rodni pupoljak, dok se rodni kolači (izrođeno drvo) uklanjaju.

Rezidba šljive

Sorte šljiva se orezuju zavisno od vegetativnog rasta i tipa rodnih grančica na kojima pretežno rađaju. Tako sorte koje rađaju na mešovitim rodnim grančicama zahtevaju najintenzivniju rezidbu, skoro sličnu rezidbi breskve. Na ovakvim dugim letorastima pretežno rađaju sorte poreklom od vrste Prunus salicina, a takođe i naše sorte čačanska rodna i valjevka. Kod ovih sorti šljiva se svake godine mora obnoviti celokupno rodno drvo. Rezidbom se uklanjaju sve izrođene grane i kratko rodno drvo, pogotovo u nižim delovima krune kako bi se aktivirali vegetativni pupoljci za razvoj dugog rodnog drveta. Takođe, vitalnost rodnog drveta u nižim delovima krune se održava prevođenjem primarnih i sekundarnih grana na nižu bočnu granu ili rodnu grančicu.

Kod sorti koje pretežno rađaju na kratkom rodnom drvetu (renklode, stenlej itd.) najkvalitetniji plodovi se obrazuju na majskim kiticama koje se nalaze na dvogodišnjim i trogodišnjim granama. Zato se kod njih uvek mora ostaviti odgovarajući broj jednogodišnjih letorasta na kojima će se u toku godine obrazovati kratke rodne grančice. Često se na nerezanim stablima stenleja može videti veoma staro rodno drvo, čak do 10 i više godina starosti, i veoma slab vegetativni porast. Takva nerezana stabla se brzo iscrpljuju, a pojedine rodne grančice se suše. Da bi se aktivirali vegetativni pupoljci i dobio bolji porast jednogodišnjih letorasta, neophodna je oštra rezidba. Rezidbom se primarne I sekundarne grane održavaju na odgovarajućoj dužini prevođenjem na bočni letorast ili samo izolacijom vrhova ako je grana suviše bujna, a izrođeno drvo se izbacuje ili skraćuje. Na ostavljenim letorastima se, ako su duži, obrazuju pretežno vegetativni pupoljci, a ako su kraći, u sredini se obrazuju vegetativni,
a sa strane jedan ili dva generativna. Iz vegetativnog pupoljka se na ostavljenim letorastima iduće godine obrazuju majske kitice i na vrhu nekoliko mladara. Ukoliko se rezidba ne vrši svake godine, može se desiti da voćke jedne godine prerode a druge da slabije rode, tj. da alternativno rađaju. Požegača i većina evropskih sorti šljiva obrazuje zatvoreni tip krune usled uspravnog rasta skeletnih grana.

Kod nerezanih stabala, usled ovakvog načina vegetativnog rasta, rod se premešta na periferiju i takve grane se savijaju pod teretom roda, a na pregibima izbijaju vodopije. Pored toga, savijene grane zasenjuju unutrašnji deo krune tako da dolazi do slabog obrazovanja rodnih pupoljaka, pa čak i do sasušivanja rodnih grančica u unutrašnjosti krune. Kod ove naše najpoznatije sorte najkvalitetnije rodne grančice su majske kitice i cvetne grančice koje se završavaju trnastim izraštajem i nalaze se na dvogodišnjoj grani. Kod ovih sorti je takođe neophodno svake godine ostavljati i jednogodišnje grane, dužine 30–40 cm, kako bi se na njima u toku godine obrazovale kratke rodne grane. Na ostavljenim letorastima se u toku godine obrazuju rodne grančice i po koji letorast na njihovom vrhu. Ovakve rodne grane se u narednoj godini skraćuju tako da se iznad zadnje ostavljene rodne grane ostavi i jedan letorast. Zadatak rezidbe kod ove sorte jeste prosvetljavanje svih delova krune i sprečavanje premeštanja rodnog drveta na periferiju grana. To se postiže stalnim skraćivanjem skeletnih i poluskeletnih grana na jednu bočnu granu i letorast, uz obaveznu izolaciju vrhova tj. proređivanje letorasta pri vrhu grana. Obrastajuće i izrođene grančice u unutrašnjosti krune se sasvim izbacuju ili skraćuju. Na nižim granama u kruni se izbacuju sve grane koje idu sa gornje ili donje strane grana.

Rezidba višnje

Sorte višanja koje pretežno rađaju na jednogodišnjim dugim letorastima, zavisno od dužine letorasta obrazuju sa strane generativne i (ili) vegetativne pupoljke, a na vrhu vegetativni pupoljak. Duže grančice od 50 cm nose sa strane i vegetativne i generativne pupoljke koji su retko raspoređeni na njoj. Letorasti manji od 30 cm nose sa strane samo cvetne, a umereno razvijeni letorasti dužine 30–50 cm nose sa strane generativne pupoljke koji su gušće raspoređeni, a na vrhu grane se nalazi vegetativni pupoljak.
Najkvalitetniji rod donose umereno bujni letorasti. Na ovakvim rodnim grančicama pretežno rađaju: reksele, šatenmorela, hajmanova konzervna, hajmanov rubin itd. U savremenim intenzivnim zasadima za postizanje visokih prinosa neophodna je redovna rezidba. Kod sorti višanja koje rađaju na vitim rodnim grančicama, ukoliko se stabla ne orezuju, dolazi do brzog ogoljavanja grana i premeštanja rodnosti na periferiju krune.
Zadatak rezidbe kod ovih sorti višnje jeste da se svake godine obezbedi dovoljan broj umereno bujnih letorasta i da se spreči njihovo premeštanje na periferiju krune. Održavanje vitalnosti rodnog drveta u donjem delu krune se postiže skraćivanjem primarnih grana na nižu, umereno bujnu granu ili rodni letorast. Izrođene grane, bujniji letorasti i slabije bujni letorasti se izbacuju iz osnove. Na grančicama koje se ostavljaju na rod u toku godine se obrazuje po nekoliko mladara odnosno rodnih grančica za sledeću godinu. Grančice koje su dale rod se skraćuju na jedan ili dva umereno bujna letorasta koji će biti nosioci rodnosti za tu godinu.

Sorte višnje uspravnih grana (ričmorensi, montmorensi, majska, maraska i dr.) pretežno rađaju na majskim kiticama. Ove sorte se odlikuju uspravnim rastom grana. Kod ovih sorti svake godine se ostavlja dovoljan broj jednogodišnjih letorasta na kojima se u toku godine obrazuju kratke rodne grančice i pri vrhu nekoliko letorasta. Sledeće godine se ovakve grančice ostavljaju za rod i na njima jedan letorast koji će služiti za formiranje novog rodnog drveta. Rezidbom je kod ovih sorti višnje neophodno obezbediti dovoljan broj jednogodišnjih letorasta na kojima će se formirati kratke rodne grančice. Sorta višnje oblačinska, neki tipovi maraske i keleris-16 rode kako na jednogodišnjem rodnom drvetu, tako i na kratkom rodnom drvetu. Ove sorte obrazuju veliki broj rodnih grančica na svim delovima primarnih i sekundarnih grana. Ukoliko se ne orezuju, kruna kod ovih sorti višanja postaje suviše gusta i slabo osvetljena, a plodovi postaju sitni. Rezidbom treba smanjiti preteranu rodnost i ostavljati što veći broj umereno bujnih letorasta koji daju najkrupnije plodove, ali potencirati i kratko rodno drvo.

Rezidba breskve

Od svih voćnih vrsta breskva se orezuje najoštrije. Breskvi se prvo prosvetljava kruna. Izbacuju se polomljene i grane koje se ukrštaju i zasenjuju. Ako je vršni rast bujan, za produžnicu se uzima vršni letorast i uklanjaju letorasti u njegovoj neposrednoj blizini. Kad je vršni rast slab, skeletne grane se prevode na bočni letorast. Ako nije bilo izmrzavanja, za rod se ostavljaju mešovite rodne grančice, umereno bujne, dužine do 50 cm, dobro zdrvenjene i sa dosta cvetnih pupoljaka. One se ostavljaju na 15–20 cm međusobnog razmaka, naizmenično u vidu riblje kosti na skeletnim granama drugog reda. Najbolje je mešovite grančice ostavljati na dvogodišnjoj grani ili na starijim granama ako su dobro osvetljene. Mešovitih rodnih grančica se po stablu ostavlja, u zavisnosti od uzgojnog oblika i bujnosti sorte, od 30 u gušćem do 80 grančica u klasičnom zasadu. Majske kitice, cvetne grančice, pa i prevremene grančice, u potpunosti se uklanjaju. Ostavljaju se samo u slučaju ako je bilo zimskog izmrzavanja pupoljaka ili u slučaju kada ranije orezujemo sorte koje imaju pupoljke osetljive na niske zimske temperature. Mešovite rodne grančice koje su donele rod se u potpunosti izbacuju, ili se skrate do prve mešovite grančice.

Rezidba kajsije

Kasna zimska – rana prolećna rezidba. Izvodi se u periodu kretanja vegetacije, najkasnije do početka cvetanja. Ovom rezidbom se izbacuju skeletne grane koje se ukrštaju, zagušuju krunu, polomljene i one koje smetaju pri obradi mehanizacijom. Cilj ove rezidbe jeste podmlađivanje rodne površine krune i prosvetljavanje krune. Ukoliko su odstranjivane deblje grane, preseke treba dezinfikovati i premazati kalem voskom ili nekim drugim sredstvom za zatvaranje rana. Letnja rezidba. Izvodi se krajem maja ili u prvoj dekadi juna, što zavisimod kretanja vegetacije u toj godini, klimatskih prilika, sorte i podloge. Ovom rezidbom vrši se prekraćivanje mladara za 1/3 ili 1/2. Na tako prekraćenim mladarima sa strane izbije nekoliko mešovitih prevremenih mladara. Ovom letnjom rezidbom dobija se veći broj cvetnih pupoljaka u kruni, njihova veća otpornost na niske temperature u toku zime i odlaganje fenofaze cvetanja za 3–7 dana. Rodne grane su kraće, manje su bujnosti, dobro su obrasle rodnim pupoljcima i nisu sklone lomljenju u slučaju obilnog zametanja. Na stablima gde je urađena ovakva rezidba interval cvetanja je znatno duži, tako da se rizik od izmrzavanja svih cvetova smanjuje. Mladari koji su neskraćeni razvijaju se u dužinu i na njima se formira znatno manji broj cvetnih pupoljaka i to uglavnom pri vrhu odnosno u gornjoj polovini grane, zbog čega i dolazi do lomljenja tih grana u slučaju obilnog zametanja. Rezidba posle berbe. Izvodi se obično u drugoj polovini jula i prvoj polovini avgusta. Sa ovom rezidbom ne treba kasniti kako bi rane zarasle pre završetka vegetacije. U toku ove rezidbe odstranjuju se polomljene i osušene grane, bilo da je sušenje izazvano usled napada patogena ili mehaničkih povreda. Ovom prilikom se može odstraniti i deo mladara koji rastu u unutrašnjost krune. Treba napomenuti da posle svake rezidbe, kako bi se sprečile infekcije na rezidbom stvorenim ranama, treba izvršiti zaštitu nekim od fungicida za tu namenu.

Rezidba leske

Rezidba leske kalemljene na mečjoj leski sastoji se u proređivanju krune i usmeravanju rasta skeletnih grana u cilju zadržavanja uzgojnog oblika i prosvetljavanja krune kako bi dobili umereno gustu, okruglastu ili piramidalnu krunu. Kada je leska u rodu, kao i kod drugih voćnih vrsta prvo se izbacuju grane koje rastu u unutrašnjost krune, one koje imaju simptome bolesti, mehanička oštećenja. Najrodnije su grane leske 15–25 cm dužine i 4–5 mm debljine. Rodne grane se ostavljaju na međusobnom razmaku 15–20 cm i orezuju se samo proređivanjem. Ovakve grane kod leske se nalaze na skeletnim granama čiji broj u kruni takođe regulišemo. Skeletne grane je potrebno proređivati odnosno vršiti njihovu zamenu tako da ih u kruni uvek bude nekoliko različite starosti.